Prvi homeopatski portal na Balkanu

Dobro, a šta ti radiš?

Ispovest majke koja je u očajanju počela da izigrava lekara u svojoj kući, zbog čestih bolesnih stanja svoje dece, mnogo sati i dana provedenih sa njima klonulima po bolničkim čekaonicama, zbog kilograma raznih miligramskih preparata koja su unosili u sebe, često bez izlečenja istim.

Ista majka je nakon devet godina kako su neki u okruženju govorili „eksperimentisanja na sopstvenoj deci“, nakon uvida da više nema potrebe za odlascima u bolnicu, napisala knjigu o svojim iskustvima.

Ta ista majka je tri godine posle pisanja knjige upisala studije homeopatije.

Ona (da, ista ta pomenuta majka) je pet godina posle upisivanja studija završila postdiplomske studije homeopatije.

Sada ima više od pet godina profesionalnog iskustva u homeopatiji i sijaset drugih aktivnosti na polju te nauke.

 A kako je to izgledalo u početku?

Odlomak iz knjige "Homeopatija – porodična iskustva" (2009.):

Nedavno sam imala „situaciju“ u kući. Svakodnevno imam razne situacije (kao i svako, uostalom), a veoma često su to baš SITUACIJE. Naime, jednom mom detetu je nešto „falilo“ u zdravstvenom smislu. Mojoj deci često nešto „fali“ u tom smislu ili, može biti, da je to samo moj način opažanja određenih pojava, ili: imam četvoro dece (a ja sama!) pa mi svako njihovo „mama...“ zvuči učetvorostručeno, ili... Nemam pojma šta bi još moglo biti, a postalo mi je i nebitno, jer svakako sve to „šta“ moram ja da rešim ili makar dovedem u fazu pogodnu za rešavanje.

Nešto sam baš razmišljala ovih dana: kako mi se to omaklo, gde sam proklizala, koji putokaz je bio naopako okrenut, kad sam ja od književnice, što sam uvek valjda i želela da budem u profesionalnom smislu, postala „baba-vračara“ koja sprema tonike od travčica pobrljavčica i 38-42% alokohola i/ili istih travčica i maslinovog ulja – strogo devičanskog (izem im izraz), četrdeset dana ostavljenih na osunčanom mestu? Znak pitanja je počeo da se ispisuje još četiri reda iznad – ovo moram da objasnim, jer znam da sam sklona dugim digresijama. Kako i ne bih? Ovo pitanje nema nameru niti cilj da navede čitaoca na zaključak kako nema drugačijeg načina. Nikako. Uvek ima izbora. Ja sam svoj napravila. Sad... doduše, ne mogu se baš setiti kada je to bilo i da li je trebalo da izgleda baš ovako, ali nema ni veze – preuzimam odgovornost.

Elem, mom detetu je nešto „falilo“, tj. imao je neke simptome. Recimo to ovako: nešto neprijatno se dešavalo njegovom organizmu. Zaista sad ne mogu da se setim šta je to bilo. Obzirom da su sve četvoro moje dece na konstitucionalnom homeopatskom lečenju, nije mi bilo ni čudno ni zabrinjavajuće to što su se nekome pojavili nekakvi simptomi. Svako ko se iole upoznao sa homeopatijom, a to važi i za druge holističke metode lečenja, zna da je pojava nekih simptoma sasvim normalna pojava. Posebno: poznatih simptoma. Moja deca svakako znaju za to pravilo jer su upoznati iz ličnog iskustva sa tokom lečenja. Moram da napomenem da su ovog puta sve četvoro tražili homeopatski tretman. Mene kao majku, a posebno majku koja je u njihove živote uvela homeopatiju, to je posebno obradovalo. Bilo je nekih tamo godina kada su neka od moje dece bila malo sumnjičava prema mojim metodama lečenja i nepoverljiva prema mojim stavovima. Deca žele da vam veruju. Kad uvide da se ne ponašate kao većina ljudi oko njih, njihov prvi osećaj je strah, što je sasvim razumljivo. I odrasli se plaše svega što odstupa od većinskog i prosečnog. Da se razumemo: ja ovde sada ne donosim nikakav sud o tome, već samo zaključujem. Tako je i mojoj deci bilo potrebno neko vreme da shvate da mama nije „opet pobrljavila“ za nekom bajkovitom pričom o bapskom lečenju iz davnina. Bili su s pravom skeptični. Sa pravom koje sam im ja, kao deci, dala. Realno, bili su sasvim nerealno i nepotrebno skeptični. Dozvolila sam im to po cenu nekad veoma dugih objašnjavanja i pravdanja koja su se neretko završavala mojim decidiranim: „E, pa meni ćeš morati da veruješ, jer nemaš kome drugome“.

Malo sam objasnila ono što će, možda, i vas čekati kada počnete svoju decu da lečite homeopatijom.

„Situacija“, koje ne mogu tačno ni da se setim, otprilike je izgledala ovako:

Sin – Mama, nešto me... (ovo, ono – zaista se ne sećam).

Ja – Pa, dobro. Verovatno je reakcija na homeopatski lek.

Sin – Kako možeš da budeš sigurna?

Ja – Nisam sigurna, ali sam skoro sigurna.

Sin – A kako znaš da nije nešto ozbiljno?

Ja – Dobro. Ne znam, nisam sigurna i može biti da imaš pravo. Najbolje je da odeš kod lekara.

Sin – A šta ti radiš, ako ja treba da idem kod lekara?

Iskreno, svakome bih poželela da mu deca izgrade ovakav stav i postave ovo pitanje: „Šta ti radiš, ako mi treba da idemo kod lekara?“ A mama nije lekar, čak nikada nije ni želela da se bavi lečenjem, o zdravlju je saznala više nego što je ikada želela da zna, radi neki svoj posao i usput leči svoju decu... Usput su njena deca zaboravila šta znači odlazak lekaru i to im je, od nekada sasvim uobičajene pojave, postalo potpuno strano i pitaju se: Šta ova mama sad izvodi, kad me tera kod lekara?

 © Gordana Jujić, 2016.

 

Powered by 

logo BKOBalkanopathy 2019logo dc