Prvi homeopatski portal na Balkanu

Zašto homeopatija?

Ovo je prvo poglavlje knjige „Homeopatija, porodična iskustva“, u kome sam te 2007. dala svoj odgovor na pitanje „zašto?“. Te 2007, maja meseca, pisala sam knjigu koja je prethodnih godina u meni rasla, da bi tada izletela napolje.

To je istovremeno bio jedan od mojih pokušaja da postavim sebe na mesto u vezi sa homeopatijom. Mesto koje sam za sebe želela bilo je otprilike ovde: ja sam žena, majka četvoro dece, domaćica i službenica, koja se malo zanela.

Zanošenje su mi prebacivali još kad sam bila devojčica. Ostalo su bile uloge koje sam prigrlila, volela ih, i dobro su mi stajale. Homeopata nikad nisam želela da budem, Bože sačuvaj! Ali, homeopatiju sam zavolela, pa sam se zato sve više zanosila. Valjda sam zbog te podvojenosti želja, htenja i intuicije, u knjizi nebrojeno puta naglasila da sam laik.

O tome kako je zanošenje uzimalo maha, kako sam godinu dana posle objavljivanja knjige počela formalno da studiram homeopatiju, i kako sam 2015. magistrirala tu nauku, pišem u drugoj knjizi.

Nedavno sam od jedne čitateljke dobila poruku, u kojoj mi je rekla da joj je moja knjiga mnogo pomogla, da se prepoznala (to je utisak svih koji su mi se do sada javili), i da je sjajno što je neko napisao knjigu o homeopatiji iz aspekta ne-homeopate. Odgovorila sam joj da sam imala više sreće nego pameti. Ne znam kako je ona to shvatila. Bio je to neobičan put koji još uvek traje, savršeno uklopljen sled događaja u kojima sam samo odigrala ulogu. Bilo mi je teško prihvatanje te uloge, ali je bilo nemoguće da je izbegnem. Najviše vremena sam izgubila, ako je to uopšte moguće, pokušavajući da „uhvatim krivinu“.

Zašto homeopatija?

Gotovo svaka knjiga iz oblasti homeopatije, ili poglavlje u nekoj od knjiga koje se bave alternativnim načinima lečenja, ima ovakav naslov. Rekla sam sebi da ja neću napisati poglavlje pod tim naslovom. I porekla. Mogla sam ovom poglavlju da dam i drugačiji naziv, ali jednostavno nisam htela.

Mislim da je sve što je u njemu izneseno upravo odgovor na to pitanje: zašto baš homeopatija, od svih mogućih načina koji postoje? Ova knjiga je moj odgovor.

Imala sam i sreću i čast da upoznam jednog od najvećih savremenih homeopata, Pitera Čapela. Imala sam sreću da sa mnom obavi jedan kontrolni pregled. Rekao mi je svoje zaključke u vezi sa mojim tegobama.

Za vreme svog boravka u Beogradu, on je održao nekoliko predavanja o homeopatiji i nekim novim saznanjima i lekovima. Prisustvovala sam jednom od njih.

Govorio je ne samo o homeopatiji, već o stanju zdravlja ljudi širom sveta, o homeopatiji kao filozofiji života, o korelacijama između homeopatije i klasične medicine, homeopatije i drugih tzv. alternativnih metoda lečenja. Bilo je to jedno divno predavanje o životu i čoveku.

Neću moći da citiram, ali ću prepričati nešto što me je posebno impresioniralo, jer je rečeno na tako jednostavan i slikovit način, a u sebi sadrži veliku mudrost (obično velike mudrosti deluju tako jednostavno, da vam ponekad nije jasno kako se toga niste ranije setili):

Ako u kući imate samo čekić, jedino što možete da radite je da ukucavate eksere. Ako uz čekić imate i klješta, moći ćete da uradite još ponešto. Ukoliko imate i testeru, možete da budete od prilične koristi u svojoj kući. Ako uz sve to imate i bušilicu, zamislite šta sve možete da uradite. A ako imate jedan dobar komplet alata, e... onda se stvarno osećate dobro i sigurno, jer zaista možete mnogo toga da popravite i napravite.

Ako za svoje zdravlje koristite samo medicinu, to vam je isto kao da imate samo čekić. Ali, ako imate i biljke, akupresuru, akupunkturu, homeopatiju i još po nešto, onda imate jedan dobar komplet oruđa za lečenje i održavanje svog zdravlja.

Homeopatija je jedna od najmoćnijih alatki u tom kompletu.

Zašto?

Promenila je moje shvatanje zdravlja i pružila mi mogućnost da promenim budućnost.

Značajna je promena ta što sam sa homeopatijom u životu dobila još jedno veoma moćno oruđe za očuvanje zdravlja, što sam počela da razmišljam na drugačiji način o zdravlju i bolesti, što sam naučila da postoji velika razlika između simptoma i bolesti, što sam počela da verujem prirodi i organizmu kao delu prirode. Postala sam aktivan učesnik priče o sopstvenom zdravlju i naučila svoju decu, rečima i delima, da isto tako razmišljaju, da ne budu lenji i prepuštaju drugome odgovornost za sebe. Mislim da je, uz očuvanje njihovog zdravlja, to najviše što sam mogla da im pružim: da, kada je zdravlje na bilo koji način narušeno, ne odu odmah u institucije zdravlja i traže od nekoga drugog da o tome brine, već da sve vreme budu svesni sopstvene odgovornosti, da slušaju svoje telo i dušu. Pa, kada procene da treba da se obrate nekome stručnom, bilo da je to lekar klasične ili neke od alternativnih medicina, da budu sposobni da pomognu onome ko njima treba da pomogne svojim znanjem. Tome će oni naučiti svoju decu.

Znanje koje stičemo i odlučimo da ga sami primenjujemo zahtevno je, i povremeno se suočavamo sa velikim i teškim pitanjima: šta, kada, da li, kako, gde? Težak je to posao. Čovek mora stalno da radi, balansira, procenjuje, odlučuje.

Samo što sam napisala ovaj pasus, otvorila sam jednu od knjiga o homeopatiji i, u objašnjenju koje Piter Čapel daje o tome kako vrši poslednji izbor leka kada je selekciju sveo na samo dva, pročitam sledeće:

„Homeopate obično pokušavaju da uključe bolesnika u proces, budući da njegovo obrazovanje, saradnja i dugoročna briga za vlastito zdravlje pomažu u postizanju dobrih rezultata. Takođe je važno udaljiti se od stava „Ti si bolesnik – ja Bog“ koji je vladao u prošlosti. Homeopata postaje partner, a bolesnik postaje nadležan i odgovoran za pomoć koju traži.“ (P. Čapel i D. Endrjuz: Homeopatija; Esotheria 2005. drugo izdanje).

Zar nije divno kada pročitate nešto što je napisao jedan od vrhunskih stručnjaka, a vi ste već sami došli do tog istog saznanja? Ja to doživljavam kao da me je učitelj sa osmehom potapšao po ramenu.

Još „zašto?“:

Zato što su homeopatski lekovi potpuno bezbedni. (Naravno, ponovo uz napomenu da ih morate pravilno koristiti, kao što sve morate pravilno koristiti. S tim što kod homeopatije, čak i ako pogrešite, ne možete izazvati posledice kakve možete napraviti sa farmaceutskim preparatima.)

Zato sam počela da je upotrebljavam, zato sam počela i da je laički proučavam, zato sam smela da je dajem svojoj deci. Iz tog razloga sam mogla da gledam kako deluje, i kako ne deluje kada ne odredim pravi lek u pravom trenutku, ali bez straha od mogućih posledica. To je bio njen najveći adut zbog kojeg sam počela da je primenjujem. Ja volim biljke i njihovu lekovitu moć, pomalo se i razumem u njih, ali sam uvek obazriva jer znam da su to veoma moćni lekovi, mnoge od njih su otrovne i, kada procenim da mi je potrebno lečenje biljkama, uvek ću se obratiti profesionalnom travaru.

Sa homeopatijom je drugačije. Nju možete primenjivati i učiti istovremeno. Ona je tako i nastala, ona se tako i razvija i uvek će se razvijati. Homeopatski lekovi se proučavaju i testiraju na ljudima, zdravim dobrovoljcima. Svaki student homeopatije uči homeopatiju primenjujući je istovremeno na sebi. To je jedna od malobrojnih nauka koja dozvoljava ovakav način proučavanja. Iz jednog jedinog, najvažnijeg razloga: svaki homeopatski lek u sebi sadrži toliko malu količinu supstance od koje je spravljen da je, ma koliko ta supstanca u prirodi bila otrovna ili štetna, njeno materijalno prisustvo u leku zanemarljivo malo ili ga čak uopšte nema.

Još?

Bilo je, naravno, situacija u kojima nekome nisam uspela da pomognem homeopatskim lekovima, iako sam to pokušala. Jednostavno, nisam imala dovoljno znanja. Nisam umela da postavim prava pitanja. Nisam znala da odredim prioritetne simptome. Bila sam previše pristrasna. Bila sam uplašena.

Ali, nijednog trenutka nisam posumnjala u homeopatiju. Neko drugi na mom mestu tada, dao bi pravi lek.

Nikada nisam želela da znam mnogo o bolestima. Plašilo me je razmišljanje o toj temi. Uvek kada bi mi zdravlje bilo narušeno, odmah sam odlazila lekaru, bez dana čekanja. Kao dete sam često patila od zapaljenja krajnika i isto tako često primala injekcije penicilina. Tako sam naučena da „doktori bolje znaju“. Kasnije, kada sam već imala decu, moj strah od bolesti se povećao. Deca su patila od normalnih dečjih bolesti, koje sada nikako ne bih nazvala bolestima, već prilagođavanjem organizma na spoljašnju sredinu. Onda nisam tako razmišljala. I njih sam prečesto vodila lekarima te su i oni, baš kao i ja, često bili pod terapijom medikamentima.

Dakle, ni kao devojčica nikada nisam poželela da budem doktor ili medicinska sestra, o čemu skoro sve devojčice u nekom uzrastu maštaju. Ne, ja sam htela da budem kontrolor letenja.

Nisam volela da čitam uputstva o lekovima, jer su me plašile sve one neželjene nuspojave, a ja sam htela da verujem u medicinu. Slepo sam verovala i postupala vojnički tačno po uputima lekara. Ne znam tačno kada su se u meni javile prve sumnje, kada sam se prvi put zamislila nad tim potpunim nepoznanicama, ali se sećam da sam kupila jednu veliku enciklopediju koja se zvala „Obiteljski priručnik“, ili tako nekako. Osećala sam strah i pri pogledu na nju, a kada bih je otvarala, znam da sam se, bez preterivanja, uvek pomalo oduzimala od straha. Tu sam knjigu koristila godinama kao konsultanta. I dalje sam trčala kod lekara (sada znam koliko puta nepotrebno), ali sam iz knjige saznala da i medicina podrazumeva neko vreme čekanja kada nastupe tegobe i prvi simptomi.

Mnogo sam izmaltretirala svoju decu dok su bili mali. Izgutali su mnogo lekova i isprimali grdan broj injekcija zbog mojih strahova. Ne znam da li delite ovo moje iskustvo. Pretpostavljam da je kod većine odgovor potvrdan.

Onda verovatno možete razumeti moju fasciniranost promenama koje je homeopatija unela u moj život. To se isto može dogoditi i vama. Ako je pustite unutra, nećete zažaliti. Ubeđena sam da je posle nekog vremena nećete više ni doživljavati kao nauku u onom smislu u kojem smo navikli da koristimo tu reč. Ona je tako živa, posebna i jedinstvena, da će vam ubrzo postati bliska i nećete je shvatati kao neke druge nauke, dostupne samo stručnjacima. Moje knjige iz oblasti homeopatije su moji prijatelji. Njihovi autori su pisali za mene, za moju decu.

Mislite da preterujem? Probajte. A onda mi se javite.

Powered by 

logo BKOBalkanopathy 2019logo dc