Prvi homeopatski portal na Balkanu

Lečenje epidemija homeopatijom – Istorija

Od svojih najranijih dana, homeopatija je bila u mogućnosti da leči epidemijske bolesti sa značajnom stopom uspešnosti, u poređenju sa konvencionalnim lečenjima. Upravo ti uspesi su homeopatsku praksu tako čvrsto utisnuli u svest ljudi širom sveta.

Postoji priča o Joseph Pulte, jednom od prvih homeopata u Sinsinatiju. Kada je započeo svoju praksu, mnogo ljudi je bilo toliko ljutito što je u njihovom gradu homeopata, da su mu kuću gađali jajima. Postajao je ogorčen do te mere da je razmišljao da ode. Njegova supruga ga je upitala: „Joseph, veruješ li ti u istinitost homeopatije?“ Odgovorio je potvrdno. „Onda,“ rekla je, „ostaćeš u Sinsinatiju.“

Malo posle toga, kad je prošla epidemija kolere, Pult je mogao da se pohvali da nije izgubio ni jednog pacijenta – i bio je prihvaćen u društvu. Tokom epidemije 1849. ljudi su se gurali ispred njegovih vrata i stajali na ulici jer je njegova čekaonica bila puna.

1900. godine lekar Thomas Lindsley Bradford napisao je knjigu pod nazivom „Logika brojki“ u kojoj je prikupio statističke podatke koje je mogao da pronađe kako bi uporedio konvencionalna lečenja sa homeopatskim. Mnogo podataka navedenih u nastavku teksta potiču iz njegovog rada.

Jedna od naranijih provera homeopatskog sistema bila je u lečenju tifusne groznice (prenosile su je vaške) u epidemiji 1813. nastale nakon razaranja Napoleonove vojske koja je marširala kroz Nemačku kako bi napala Rusiju, posle čega je usledilo njeno povlačenje. Kada je epidemija prolazila kroz Lajpcig, kako se vojska povlačila sa istoka, osnivač homeopatije Samuel Haneman bio je u prilici da leči 180 slučajeva tifusa, izgubivši samo dva. U vreme kad je konvencionalno lečenje imalo stopu mortaliteta od preko 30%.

1830. godine, kada je objavljeno da sa istoka dolazi epidemija kolere, Haneman je bio u stanju da prepozna stadijume bolesti i predvidi koje remedije će biti potrebne u kom stadijumu. Kada je kolera napokon pogodila Evropu 1831. stopa mortaliteta (pod konvencionalnim tretmanom) bila je između 40% (Carski savet Rusije) i 80% (Oslerova medicinska praksa). Od petoro obolelih, dvoje do četvoro je umiralo pod redovnim lečenjem. Dr Quin, u Londonu, prijavio je da je smrtnost u deset homeopatskih bolnica 1831-1832. bila 9%; dr Roth, lekar bavarskog kralja, prijavio je da je smrtnost pod homeopatskim tretmanom bila 7%; admiral Mordoinow u Carskom savetu Rusije prijavio je smrtnost od 10% pod homeopatijom; i dr Wild, alopatski urednik časopisa Dublin Quarterly Journal, objavio je u Austriji alopatski mortalitet od 66% dok je homeopatski bio 33%, „i zbog ovog izvanrednog rezultata, ukinut je zakon kojim je u Austriji zabranjena homeopatska praksa.“

Homeopatija je i dalje bila efikasna u lečenju epidemije kolere. 1854. epidemija kolere je pogodila London. Ova epidemija je bila od istorijskog značaja po tome što je medicinska zajednica prvi put bila u prilici da prati izbijanje na samom izvoru (javna pumpa za vodu), i kada je pumpa zatvorena, epidemija je ubrzo prestala.

Donji dom skupštine je zatražio izveštaj o raznim metodama lečenja epidemije. Kada su izveštaji objavljeni, homeopatski podaci nisu bili uključeni. Kuća lordova je zatražila objašnjenje, i rečeno je da ukoliko bi homeopatski podaci bili uključeni u izveštaj, to bi „iskrivilo rezultate“. Zataškani izveštaj je otkrio da je pod alopatskom negom mortalitet bio 59,2% dok je pod homeopatskim lečenjem bio samo 9%. Danas je teško shvatiti kakva pošast je bila takva epidemija. Kao što je viđeno kasnije u epidemiji gripa 1918. godine, čovek je mogao ujutro da bude zdrav a uveče mrtav – toliko se brzo bolest kretala. Mnogo knjiga je napisano o homeopatskom lečenju kolere u to vreme, a među njima: Kolera i njeno homeopatsko lečenje, F. Humphreys (1849); Homeopatsko lečenje kolere, B.F. Joslin (1854); Homeopatsko kućno lečenje kolere, Biegler (1858); Epidemija kolere, B.F. Joslin (1885); Azijska kolera, Jabez Dake (1886).

Uspesi homeopatskog lečenja nastavili su se u kasnijim epidemijama kolere. U epidemiji u Hamburgu 1892. alopatska smrtnost je bila 42%, a homeopatski mortalitet 15,5%.

Tokom 1850-ih godina bilo je nekoliko epidemija žute groznice u južnim zemljama. Konačno je otkriveno da ovu bolest prenosi komarac. Osler kaže da je alopatski mortalitet od žute groznice 15%-85%. Homeopata Holcome je 1853. prijavio mortalitet od 6,43% u Načizu (Natchez, Mississippi), a drugi homeopata u istom gradu, dr Davis, prijavio je 5,73%. 1878. godine u Nju Orleansu mortalitet pod alopatskim lečenjem je bio 50%, a pod homeopatskim 5,6% (1945 slučajeva lečenja u istoj epidemiji).

Dve najbolje knjige na ovu temu bile su: Žuta groznica i njeno homeopatsko lečenje, Holcome (1856) i Efikasnost remedije Crotalus Horridus u žutoj groznici, C. Neidhard (1860).

Sledeća epidemijska bolest koja je lečena homeopatijom bila je difterija. Od pojave masovne vakcinacije, to je bolest koja se ne viđa često u našem modernom svetu. Difterija se pojavljivala periodično, i retko se ispoljavala na isti način. Zato je bilo veoma važno da lekar individualizuje lečenje u svakom konkretnom slučaju ili generalizovanoj epidemiji. Remedija koja je jedne godine bila efikasna u lečenju možda neće biti ista sledeće godine.

U izveštajima o tri uzastopne godine difterije u Broom County, NY, od 1862. do 1864. bila je objavljena stopa mortaliteta od 83,6% među alopatama i 16,4% među homeopatama. (Bradford)

Možda je najveća upotreba homeopatije u velikoj epidemiji bila tokom pandemijskog gripa 1918. Žurnal Američkog instituta za homeopatiju, maja 1921. objavio je dugačak tekst o korišćenju homeopatije u epidemiji gripa. Dr T A McCann iz Dejtona, Ohajo, izvestio je da je 24000 slučajeva gripa lečeno alopatski imalo stopu mortaliteta od 28,2% dok je 26000 slučajeva lečeno homeopatski imalo stopu od 1,05%. Ovaj poslednji podatak podržao je dekan Haneman koledža u Pensilvaniji, W.A. Pearson. On je prikupio 26.795 slučajeva gripa lečenih homeopatijom sa gore navedenim rezultatom.

Najčešće korišćen lek bio je Gelsemium, sa povremenim slučajevima kad je bila potrebna Bryonia i Eupatorim. Dr Herbert A. Roberts iz Derbija, CT, rekao je da je 30 lekara u Konektikatu odgovorilo na njegovo traženje podataka. Oni su prijavili 6602 slučaja sa 55 smrtnih ishoda, što je manje od 1%. Dr Roberts je radio kao lekar na transportnom brodu tokom II svetskog rata. Imao je 81 slučaj gripa na putu ka Evropi. Izjavio je: „Svi su oporavljeni i iskrcani. Svaki muškarac je dobio homeopatsko lečenje. Jedan brod je izgubio 31 čoveka na putu.“

Bliža sadašnjosti je bila epidemija dečje paralize sredinom 1950-ih. Dr Alonzo Shadman, homeopata u oblasti Boston, naglasio je da je do opservacije *aktuelne paralize* bilo teško razlikovati prodromalne simptome dečje paralize od simptoma obične prehlade – i da je u to vreme lečio mnogo „letnjih prehlada“. Da li su to bile početne faze dečje paralize? Niko to ne može da kaže.

Dr Francisko Eizayaga iz Argentine govori o polio epidemiji u Buenos Airesu 1957, kada su simptomi epidemije ličili na one koje daje remedija Lathyrus sativa. Homeopatski lekari i apoteke su prepisivali Lathyrus 30C kao profilaksu, i „hiljade doza“ je distribuirano. „Niko nije registrovao slučaj zaraze.“ Eizayaga ističe da je u drugim epidemijama polio-a indikovan lek bio Gelsemium – naglašavajući ponovo potrebu za individualizacijom.

Homeopatija je bila veoma efikasna u lečenju mnogih epidemija tokom XIX i ranog XX veka. Zašto uspesi nisu bolje poznati, predmet je pretpostavke. Možda je to, kao što je rekao citirani lekar, što većina radije ne bi videla neefikasnost konvencionalnih lečenja niti prihvatila efikasnost homeopatije.

Julian Winston

Izvor: http://www.homeopathycenter.org/treatment-epidemics-homeopathy-history

Grafikon preuzet sa http://slideplayer.com/slide/5770407/

Prevela i uredila: Gordana Jujić

Powered by 

logo BKOBalkanopathy 2019logo dc