Prvi homeopatski portal na Balkanu

Iz dnevnika homeopate – Dobri ljudi i njihovi problemi

Ponekad mi u sobu za konsultacije ušeta takva osoba. Ljudi ovde dolaze sa problemima kojih pokušavaju da se oslobode, tako da to ne izgleda isto kao kad neko takav uđe u moj život na druga vrata. Većina ljudi, kad dolazi po pomoć, posebno kad je u pitanju zdravlje, oseća se nekako podređeno, manje vredno. Često i osramoćeno.

To nam je donekle nametnuto kulturološki, bolesnim sistemima vrednovanja, ali ima nečega i u samom čoveku. Valjda sam imala sreću da na svemu tome poradim mnogo pre nego što sam se odazvala ovom pozivu, pa mi je blisko, saosećam i razumem, i uspevam da brzo ljude oslobodim tog osećaja.

I tako, uđe čovek (žena ili muškarac, ali pretežno to vidim kod žena), sedne, nekad uzdahne nekad odahne već samim tim što je seo tu. Uzdah osetim da je od neizvesnosti (šta će ova sad da mi radi?) i stida (neće valjda da me pita...) a odahnjivanje kad neko odmah oseti da je tu kod mene zaštićen mali prostor u kome može da kaže sve što ga muči. Često mi klijenti (pa opet žene češće) kažu da su posle razgovora sa mnom imali osećaj da im je već bolje, da im je pao teret sa duše, da nikome u životu nisu rekli to što su meni, nedavno žena reče: „Kao da sam bila u ispovedaonici“. A ja sam im neizmerno zahvalna, na svemu što sa mnom podele, na poverenju koje mi ukažu, na prilici da pomognem pa time i ja svoju misiju ispunim.

Uđe tako dobra duša. Meni su svi ljudi dobre duše, moj posao je da umem da ga čujem i da razmrsim koja muka njega muči, a u homeopatiji mi to kažemo: šta ovde treba lečiti? O razmrsivanju nekom drugom prilikom. Slušam razne priče. Svaka je tužna na svoj način, i svaka je srećna na svoj način. Mene zanima ono što je tegobno, ono što muči, ono što je negde duboko pokopano, bilo da je potisnuta emocija ili genetika. Ali među tim dobrim dušama ima nekih koje svojom dobrotom plene. Ispune prostor nekom svetlošću, pa ukoliko su mu muke veće, ta svetlost je jača. Ne uvek, ali ovde bih da kažem neku baš o njima. I lepo vidim čoveka koji oko sebe samo dobro daje i širi, a ne dobija to dobro zauzvrat. Zašto i kako, to se pitam posle. To se pitam uvek. Kao da oko sebe samu čaroliju prosipa, od svega pravi dobro, od svojih muka posebno.

I daje, ne štedi se. Puna mu duša iako ga ljudi oko njega povređuju, pa na dobro odgovaraju zavišću, često mržnjom i zlobom. Kod njih je uvek isti obrazac sa drugima: što im više pruža, oni više traže, kače se i sisaju ga k'o pijavice. Onda čovek oboli. A ja ne treba da lečim one koji su bolesni od zavisti i zlobe, nego njega koji se postavio kao meta. Da ga izlečim kako bi se pomerio sa tog mesta. Nije tu on bez razloga stao, ali dođe vreme da se pomeri, a svi mi imamo u sebi tu silu koja nas zadržava da ostanemo.

Kad uradim svoj posao i dam dobar lek za njegovo stanje, on se pomeri. Onda njegova dobrota tek zasija punim sjajem. Vitalna sila se vrati u ravnotežu iz koje je često pomerena mnogo godina unazad. Toliko dugo se čovek mučio. I iz svojih muka mnogo i naučio. Kad se to dogodi, kad dođe na jednu od poslednjih kontrola i polako prođemo celu priču od početka do kraja, klijent obično kaže da ne može da veruje. Skoro uvek, dok im čitam šta su govorili kad su došli, sa uživanjem gledam taj izraz neverice kad promucaju: „Znam da sam ja to rekao, poznato mi je, ali ne mogu da verujem da je tako bilo.“

Uvek je velika radost, blagoslov i osećaj zahvalnosti kad prisustvujem tim momentima. Ali kod takvih ljudi sve je to mnogo dublje, jer znam da od mene odlazi neko poseban, da sam pomogla nekome ko će nastaviti da pomaže drugima, nekome ko zaista menja svet oko sebe – da stvarno od svega pravi magiju, onu najveću, božansku.

Gordana Jujić

Powered by 

logo BKOBalkanopathy 2019logo dc