Prvi homeopatski portal na Balkanu

Kako sam postala homeopata: počeci

Moram da priznam: nisam imala baš visoko mišljenje o homeopatiji. Delovala je čudno, staromodno i ako je uopšte i bila od neke koristi, onda je to bilo uglavnom za manje probleme. Ali, to je bilo pre nego što sam je upotrebila.

Moje prvo iskustvo sa homeopatijom bilo je pre nego što sam rodila sina. Imala sam ’manji problem u trudnoći’, sa kojim moj redovni lekar nije znao šta da učini. Na muževljevo insistiranje, nevoljno sam pristala da posetim homeopatu. Bila sam skeptična, ali se sećam da sam bila i zaintrigirana onim što se dogodilo – konsultacija, pitanja, ’remedija’ i način na koji je trebalo da je uzimam. Bilo je drugačije od onoga na šta sam bila navikla, ali je izgledalo da lek deluje.

Nekoliko godina i dosta poseta kasnije, odlučila sam da upišem koledž kako bih i sama studirala homeopatiju. Istini za volju, još uvek sam se zbog toga malo stidela.

Nisam se sasvim slagala sa onim što homeopatija preferira, da se simptomi shvate do najsitnijih detalja, onako kako ih bolesnik opisuje, umesto da se fokusiramo na dijagnozu. Još gore je bilo to što simptomi moraju da se beleže rečima bolesnika, umesto prihvaćenom medicinskom terminologijom, bez obzira na to koliko su njegove reči uprošćene ili čudne.

Tada mi je izgledalo da homeopatiji nedostaje naučna strogost konvencionalne medicine. Očajnički sam želela da unapredim taj pristup kako bi delovala respektabilnije. Zbog prethodnog iskustva u zdravstvenim naukama, bilo me je blam – a i dalje sam mislila da je homeopatija korisna kod jednostavnih akutnih tegoba od kojih bi se osoba, uz dovoljno vremena, u svakom slučaju verovatno i sama oporavila.

 

 

Nisam znala da homeopatija može da bude izuzetno efikasna kod hroničnih bolesti, kao i kod ozbiljnih akutnih problema. I zasigurno nisam shvatala da je detaljno uklapanje simptoma, na kome homeopate insistiraju, mnogo precizniji i naučniji način lečenja bolesnih ljudi od pristupa konvencionalne medicine ’sve po istom kalupu’, prema kome svi sa istom tegobom dobijaju isti lek, bez obzira na različitost njihovih simptoma.

Ta ograničena ubeđenja počela su da se menjaju kroz tri neverovatna iskustva u prvim mesecima mog studiranja. Prvo, videla sam kako akutni glaukom mog muža prolazi bukvalno tokom nekoliko sekundi nakon što je dobio remediju – jednu o kojoj sam učila na času prethodne nedelje.

 

 

Dogodilo se u nedelju popodne, kada hirurgija nije radila. Trevor je čitao novine i počeo da se žali na bol u desnom oku. Kad sam ga pregledala, bilo je crveno i bolno. Dala sam mu malo paracetamola.

Tokom narednih sat vremena bol se pogoršao, oko je još više pocrvenelo i zenica je počela da se širi. U tom trenutku sam shvatila da su njegovi simptomi veoma slični simptomima remedije Belladonna, o kojoj sam učila na času prethodne nedelje.

Belladonna, u homeopatskom obliku, poznata je za lečenje desnostranih problema koji nastupaju brzo. Simptomi su intenzivni i praćeni crvenilom, vrelinom i oticanjem. Bolovi pulsiraju a zenice se šire. Iako tada to nisam znala, to su klasični simptomi akutnog glaukoma.

Zgrabila sam komplet za kućnu upotrebu i dala mu dozu Beladone. Prema rečima mog supruga, to je bila ’najluđa’ stvar koju je ikada osetio. Čim mu je remedija dodirnula jezik, očna jabučica se ’zgrčila’ i smirio se pulsirajući bol. Ta reakcija je bila tako iznenadna i neočekivana, da su mu se, kako mi je kasnije rekao, bukvalno nakostrešile dlake na vratu.

Kako je popodne promicalo, remedija je ponovljena još nekoliko puta, kad god se bol vraćao, svaki put slično ali blaže. Sledećeg jutra, posetili smo oftalmologa koji je, gledajući ostatke upale na mrežnjači, dijagnostikovao post-akutni glaukom. Tada smo shvatili koliko je Trevor bio blizu gubitku vida na tom oku. Da se pritisak koji je porastao nije smanjio tog popodneva tokom nekoliko sati, optički nerv bi bio nepopravljivo oštećen. Oboje smo bili veoma zahvalni na efektima homeopatske Beladone.

Drugo iskustvo koje me je suočilo sa načinom razmišljanja, bilo je kada se moj sin oporavljao od varičele. Više od dve nedelje je patio od visoke temperature, pospanosti i letargije. Lekari su mogli da preporuče samo paracetamol, koji je imao minimalan efekat, a pošto sam medicinska sestra, počela sam da brinem. Naduveni plikovi na koži izgledali su kao velike boginje – očigledno je bilo da ne može da se izbori.

Nekoliko sati pošto sam mu dala Antimonium tartaricum, homeopatski lek koji je izgledao kao da odgovara njegovim simptomima i koji sam tog jutra proučavala, skoro potpuno se oporavio. Nisam ranije videla ništa slično i bila sam zapanjena. Bio je suviše bolestan da bi malo kasnije trčao okolo, želeći da jede i da se igra!

Treće je bilo moje sopstveno iskustvo sa žestokim bolom u leđima i krstima. Nekoliko meseci ranije preopteretila sam leđa pomerajući teške kutije. U to vreme nisam o tome mnogo razmišljala, ali se bol svakim danom pogoršavao. Do kraja nedelje sam jedva hodala.

U narednih nekoliko meseci, život mi je postao veoma težak. Starala sam se o dvoje male dece, a na svakih dvadeset minuta sam morala da legnem. Skener je pokazao da je hernija (iskliznutog) diska vršila pritisak na nerv i rekli su mi da idem kući i mirujem.

Isprobala sam mnogo homeopatskih remedija za bolove u leđima, koje sam pronašla u knjigama – sa malo uspeha. Nekoliko je dovelo do blagog, kratkotrajnog olakšanja, ali nijedan nije doveo do trajne promene. Najgore od svega, imala sam česte napade kijanja – kojima sam i ranije bila sklona. Sa svakim kijanjem, bol je bio strahovit, udarao je u leđa i od njega su mi se oduzimale noge.

Kad je čuo za to, jedan od mojih predavača je pitao da li sam pogledala lekove koji imaju kijanje kao propratni simptom – simptom koji koegzistira sa glavnom tegobom.

Za mene je to bila nova informacija. Vratila sam se knjigama. Od tri leka koji imaju bol u leđima sa propratnim kijanjem, Arnica je najbolje odgovarala mojim simptomima. Uzela sam jednu dozu i bez šale, bol se brzo smirio za oko 95%. Samo 30 minuta kasnije, uzbuđeno sam se savila do nožnih prstiju pred svojom iznenađenom porodicom!

Epizode kijanja su prestale i od tog momenta više nikada nisam morala da legnem zbog bolova. Preostalih 5% bola postepeno se smanjivalo, a zatim nestalo u narednih nekoliko nedelja – ali kad god bi mi se učinilo da će se vratiti, uzimala sam dozu Arnike. Bilo bi potcenjivanje kada bih rekla da sam bila samo impresionirana brzinom kojom sam se oporavila od nečega što je toliko uticalo na moj život.

Pre nego što sam postala homeopata, skoro dvadeset godina sam bila medicinska sestra i babica. Za to vreme, skoro svakodnevno sam se bavila bolesnim ljudima i njihovim bolestima. Bila sam i još uvek sam veoma upoznata sa time šta mogu da ponude konvencionalni lekovi, kao i sa efektima koje imaju na ljude.

Iskreno kažem da nikada nisam videla da su konvencionalni lekovi preokrenuli opšte stanje čoveka na način na koji to čini homeopatija. Sigurno je bilo mnogo palijacije i suzbijanja simptoma, ali nikad nijednog stvarnog izlečenja hroničnih tegoba. Tim pacijentima homeopatija nudi mnogo više.

Sada sam ponosna što sam homeopata. Više se ne stidim, već sam neverovatno srećna što svoje vreme mogu da posvetim sistemu lečenja koji mnogim ljudima nudi tako mnogo. Dostignuća su ogromna.

Fren Šefild (homeopata)

Izvor: https://homeopathyplus.com/becoming-a-homeopath-the-early-days/

Powered by 

logo BKOBalkanopathy 2018logo dc