Prvi homeopatski portal na Balkanu

Hanemanove napredne metode, VII deo: Primena doze

U VII od osam lekcija Hanemanovih naprednih metoda, Dejvid Litl nam temeljno objašnjava načine na koje se remedija može primeniti, procenu delovanja prve doze na osnovu promene simptoma, kao i završavanje lečenja. Pored toga, daje i osvrt na potrebnu modernizaciju homeopatije, ali i na zamke u koje se u tom procesu može upasti.

Medicinski rastvor i udisanje

Ključ za napredne metode homeopatije je korišćenje lekovitog rastvora. Rastvor leka, međutim, ima i druge načine unošenja osim oralnog. To je mnogo teže izvodljivo prema staroj metodi koja koristi isključivo suve pilule, obično smeštene u usta. Povremeno, alternativne metode primene doze ili korišćene zajedno sa oralnom dozom, mogu biti pogodnije da ubrzaju lečenje. Ove metode takođe mogu biti korišćene kada lek ne može da se da oralno zbog prirode povrede ili nesvesnog stanja pacijenta. Vidi aforizam 284 VI izdanja.

                "Osim jezika, usta i želuca, koji su najčešće pod uticajem primene leka, nos i respiratorni organi su prijemčivi na akciju leka u tečnom obliku putem udisanja kroz nos i usta. Ali i ostali deo kože tela, prekriven epidermom, pogodan je za delovanje lekovitih rastvora, posebno ako je zahtev za tim povezan sa istovremenom unutrašnjom primenom."

Homeopatski lekovi se mogu davati prema raznovrsnim metodama. Prosečna srednja osetljivost najbolje reaguje na oralnu dozu medicinskog rastvora. Onima koji su na neki način preosetljivi najbolje može delovati doza data udisanjem. Priprema i primena doze za udisanje može se sažeti u četiri koraka.

1. Uzeti jednu pilulu #10 i staviti je u bočicu.

2. Kapnite jednu kap vode da otapa pilulu. Zatim napunite bočicu alkoholom ostavljajući trećinu praznom tako da ima dovoljno prostora za sukusiranje.

3. Bočicu sukusirati u proseku 5, 6, 7 puta. Preosetljivim tipovima može biti potrebno samo 1, 2, 3 ili 4 sukusiranja. Onima sa nižom osetljivošću može biti potrebno do 8, 10 ili 12 sukusiranja. Lek treba da bude sukusiran neposredno pre uzimanja, kao i kod medicinskog rastvora.

4. Bočica se zatim drži ispod nosa pacijenta tako da udiše isparenje. Daje se jedna doza da se proceni osetljivost osobe i lek se ponavlja, ako i kad je potrebno. U Organonu Haneman kaže da takva doza može biti ponovljena na svakih: 1, 2, 3, 4 ili više dana, ako je potrebno. U Pariskim slučajevima nalazimo da je Haneman do svojih poslednjih dana nastavio da koristi udisanje. Dr. Kroserio (Croserio – prim.prev.), Samuelov blizak kolega, izjavio je da je Haneman često davao doze udisanjem i čekao nedelju dana. To je zabeleženo i u Beninghauzenovim Manjim spisima. U petom izdanju Haneman preporučuje da se lek udisanjem ne daje češće nego što bi se davao u usta.

Kompletnije objašnjenje primene udisanja može se naći u napomeni aforizmu 288 V Organona.

                "Homeopatski lekar dozvoljava pacijentu da drži otvor flašice prvo na jednoj nozdrvi i pri udisanju uvlači vazduh u sebe i onda, ako se želi dati jača doza, udiše na isti način drugom nozdrvom, više ili manje snažno, u zavisnosti od jačine koja se namerava dati... Ukoliko su obe nozdrve zapušene zbog kijavice ili polipa, pacijent treba da udiše kroz usta, držeći otvor epruvete između usana. Kod male dece ovo može biti primenjeno u blizini njihovih nozdrva dok spavaju, što sa sigurnošću daje efekat."

Kada se koristi udisanje, osetljivima može biti potrebno da samo kroz jednu nozdrvu uzmu jedan mali udah. Ako je potreban snažniji efekat, može biti uzet dublji udah. Onima koji su umerenije osetljivosti može biti potrebno da udahnu po jednu dozu svakom nozdrvom pojedinačno. Postoje osobe koje su toliko preosetljive, da je potrebno samo da stave šaku preko zatvorene epruvete, ili da dodirnu njen vrh, i udahnu da bi otvorili svoju "auru" za lek. To je najsuptilniji oblik udisanja. Posle toga mogu da sklone šaku sa leka.

Haneman je u jednom vremenskom periodu gotovo isključivo koristio udisanje, ali je kasnije odlučio da je oralno uzimanje lekovitog rastvora u proseku mnogo prikladnije. On takođe pominje stavljanje lekovitog rastvora direktno na zdrave delove kože, dok se u isto vreme rastvor uzima oralno, kako bi se ubrzalo lečenje kod sporo napredujućih hroničnih bolesti. Takođe postoji i rasprava o davanju leka odojčadi kroz majčino mleko.

Procena prve doze

Posle primene prve doze homeopata treba da sačeka određeno vreme kako bi posmatrao delovanje leka. Ovaj vremenski period varira u zavisnosti od prirode akutnih i hroničnih bolesti. Akutne bolesti su brze u svom početku i ubrzano se kreću prema krizi. Vreme čekanja na reakciju doze može biti pitanje minuta i sati u zavisnosti od prirode akutne bolesti. Svaki "upadljiv" odgovor isključuje ponavljanje leka na bilo koji način, kako se vitalna sila ubrzano kreće ka izlečenju.

S druge strane, svako sporo progresivno poboljšanje je znak da homeopata ako je potrebno može da ponovi dozu kako bi ubrzao lečenje. U blagim akutnim bolestima jedna doza dnevno je obično dovoljna da stimuliše brzo izlečenje. U umerenijim akutniim bolestima doza može biti ponavljana dvaput dnevno. U ozbiljnijim akutnom bolestima doza može biti davana čak tri ili četiri puta dnevno dok se ne pojavi poboljšanje. Haneman nas podseća da u hitnim slučajevima doza možda mora biti davana svakog sata ili češće. Čim postoji jasan napredak u akutnoj bolesti, doza treba da bude usporena i postepeno prekinuta kako se stanje zdravlja vraća. Priroda hroničnih bolesti je spora i postepena u njihovom razvoju i one dostižu krizu posle dugog vremenskog perioda. Iz tog razloga homeopata treba da proceni dozu u periodu od najmanje 3, 7, 11 ili više dana, u zavisnosti od prirode tegobe i osetljivosti konstitucije. Ponekad je potrebno čekati duže vremenske periode, kada se leče preosetljivi pacijenti kod kojih ima mnogo naizmeničnih stanja njihovih simptoma. Svako upadljivo progresivno poboljšanje je znak da nema razloga za davanje druge doze, kada se slučaj već ubrzano kreće ka izlečenju.

Ako postoji recidiv simptoma pre postizanja izlečenja, vreme je za davanje druge doze. Mnogim slučajevima je potrebno samo nekoliko retkih doza da ih dovedu do kraja. Ako postoji samo sporo progresivno poboljšanje od jedne doze, medicinski rastvor može biti ponovljen u odgovarajućim intervalima, kako bi se lečenje ubrzalo. Ti intervali zavise od trajanja reakcije vitalne sile na lek, jer ne postoji skup fiksnih obrazaca koji važe za svakog pojedinca.

Nakon davanja jedne ili dve prve doze homeopata treba da ima neku ideju o tome koliko dugo će se nastaviti reakcija na lek. Na primer, ako je potencija LM 0/1 izazvala veliki napredak za nedelju dana, a onda su se simptomi vratili, lek se u početku može ponavljati na svakih 6 dana. Ako reakcija na lek traje dve nedelje, može biti ponovljen na svakih 12 ili 13 dana, kako bi se održavao stalni napredak bez recidiva. Ako lek pokazuje vrlo mali odgovor posle 4, 7, 11 ili više dana, lek treba ponavljati u jednakim intervalima dok se ne pojavi odgovor, a zatim proceniti. Kada postoji sekundarna reakcija vitalne sile, lek treba ponavljati u prikladnim intervalima kako bi se održao taj odgovor. Ponavljanje leka će možda biti potrebno na svaka 2, 3, 4 ili više dana, pod tim uslovima.

Samo kod pacijenata sa izrazito malom osetljivošću LM potencija se može davati svakog dana neprekidno. Pariski slučajevi pokazuju da je Haneman voleo da daje niz doza praćenih nizom placeba. Ne postoji ni jedan slučaj u Pariskim slučajevima gde je Osnivač nedeljama, mesecima i godinama davao dnevnu dozu neprekidno. Haneman je težio da daje placebo bilo kada kada je postojalo upadljivo poboljšanje, kao i pogoršanje simptoma. Ponekad bi dao placebo kada je slika bila zbrkana, sa ciljem da smiri simptome pre nego što nastavi sa lečenjem. U nekim slučajevima on je placebo davao gotovo isto koliko i lek. Kao što smo rekli, Dr. Kroserio kao očevidac događaja Osnivačeve prakse navodi da bi Haneman redukovao dozu ili prekidao sa davanjem leka svaki put kada je postojala očigledna medicinska akcija. To je poenta koja nije dovoljno dobro naglašena u VI Organonu.

Promena simptoma

Jedno od najlepših iskustava za homeopatu je kada konstitucionalni lek dat u jednoj dozi izleči slučaj. Na žalost, ovakva izuzetna reakcija je veoma retka pojava u složenim mijazmatičnim slučajevima. Češće se dešava da se osoba polako ali sigurno kreće ka izlečenju veštim ponavljanjem ispravnog leka. Ukoliko je reakcija na prvu dozu upadljiva, to je znak da ponavljanje nije potrebno. Ako je reakcija na prvu dozu umerenija, lek se može ponavljati u odgovarajućim intervalima.

Ako pacijent ima recidiv dok je na potenciji LM 0/1, daje se LM 0/2 i procenjuje se reakcija. Ako je reakcija dramatična, pušta se da lek deluje bez ponavljanja. Ako je reakcija umerenija, tada lek može biti ponovljen u odgovarajućim intervalima ako je potrebno. LM lekovi se koriste na postepeno rastući način kroz potencije LM 0/1, LM 0/2, LM 0/3 i LM 0/4 do LM 0/30 dok se lečenje ne završi.

Ova tehnika predstavlja srednji put između isključive metode jedne doze i mehaničkog ponavljanja lekova. Normalno, ponavljanja leka se smanjuje kako se potencija povećava, da se ne bi izazvala nepotrebna pogoršanja. Osobe kojima je tokom lečenja potreban samo jedan lek imaju relativno zdravu konstituciju. Hronični bolesnici sa kompleksnim hroničnim bolestima često predstavljaju veći izazov. Ove osobe imaju nekoliko slojeva bolesti koja može da izaziva promene simptoma kako se slučaj kreće ka izlečenju. Šta treba da radimo kada pacijent napreduje, ali postoji promena simptoma? Da vidimo šta kaže Haneman o ovakvim situacijama? Vidi aforizam 248.

                "Jer ako se to desi, ako se stanje bolesti javlja u grupi izmenjenih simptoma, umesto poslednjeg mora biti izabran jedan više homeopatski srodan lek [DL] i primenjen u istim ponovljenim dozama, savesno i pažljivo, menjanjem rastvora svake doze temeljnim energičnim sukusiranjem, tako menjajući njegov stepen potencije i malo ga povećavajući."

Savršen similimum je lek koji može biti korišćen tokom dužeg vremenskog perioda u sve višim i višim potencijama bez menjanja simptoma. Delimični similimum je lek koji odgovara samo jednom aspektu slučaja dok na drugim mestima proizvodi nove dodatne simptome koji menjaju prirodne simptome. Delimični similimum takođe izgleda da u početku radi, ali se onda utvrdi da je kako vreme prolazi sve manje efektivan. Sasvim nov simptom koji ne pripada bolesti koja se leči je znak da je dat pogrešan lek. Ja uvek mogu da kažem koliko sam dobro razumeo slučaj po tome koliko lekova sam dao u periodu od jedne ili dve godine. Što manje lekova sam morao da upotrebim – to bolje. Česte promene simptoma koji pozivaju na novi lek često znače da pacijent dobija previše parcijalnih similimuma.

Kad god postoji promena simptoma, vreme je da se slučaj preispita. Stari simptomi koji izlaze na površinu su znak da je dat pravilan lek, ali homeopata treba da bude oprezan da ne predozira pacijenta. Previše doza datih u tom trenutku mogu da iznude nepotrebnu krizu. Pojava starog raznorodnog sloja može u obrascu simptoma da proizvede prirodnu promenu koja poziva na novi lek. Da li novi simptomi znače da je pacijentu dat parcijalni similimum ili pogrešan lek? Da li su oni proizvedeni od strane novog uzroka koji utiče na pacijenta? Da li pacijent čini nešto drugačije što utiče na njegovu konstituciju? Nakon pažljive procene promene simptoma, može biti izabran novi lek. Novi lek mora da bude odabran prema novim karakterističnim simptomima i daje se test doza. Reakcija na ovu test dozu treba da bude se sprovede na isti način kao kada se daje prvi lek.

Završavanje slučaja

Kako slučaj napreduje ka završetku, ponavljanje medicinskog rastvora treba da se uspori da se ne bi izazvalo nepotrebno pogoršanje. Kako izlečenje počinje da dostiže svoje završne faze, treba da postoji veliko poboljšanje u opštem zdravlju osobe i sve ozbiljne tkivne patologije treba da budu izlečene. Ako je ovaj proces savršeno obavljen, može se konačno prestati sa davanjem leka bez pogoršanja i recidiva. To je najsavršenije lečenje, koje je brzo, nežno i trajno. Ako lek nije usporen, kako se približavamo završetku slučaja, videćemo homeopatsko pogoršanje na kraju lečenja. Vidi aforizam 248.

                "S druge strane, tokom ponavljanja dobro indikovanog homeopatskog leka, pred kraj lečenja hronične bolesti treba da se pojavi takozvano {odnosi se na #161) homeopatsko pogoršanje [DL] koje izgleda da ponovo na neki način povećava skup bolesnih simptoma (lekovita bolest, slična originalnoj, sada se sama uporno manifestuje). Doze u tom slučaju moraju da budu još više smanjene i ponavljane u dužim vremenskim intervalima i možda zaustavljene na nekoliko dana da bi se videlo da oporavak ne zahteva dodatnu medicinsku pomoć [DL]. Vidljivi simptomi izazvani viškom homeopatskog leka uskoro će nestati i ostaviti za sobom neometano zdravlje."

Pogoršanje na kraju tretmana je znak da izabrani lek završava svoju akciju na zdravoj konsituciji. U ovom trenutku treba prestati sa davanjem leka ili ga ponoviti u dužim intervalima ako je potrebno. Haneman se vraća na temu okončanja slučaja u aforizmu 280. Vidi Organon.

                "Doza leka koja nastavlja dalje popravljanje stanja bez stvaranja novih zabrinjavajućih simptoma treba se nastavi, sve dok pacijent sa opštim poboljšanjem ne počne u blagoj meri  da oseća povratak jedne ili više starih originalnih tegoba [DL]. To ukazuje na približavanje izlečenja putem postepenog podizanja umerenih doza, svaki put modifikovanih sukusiranjem {odnosi se na #247}. To pokazuje da vitalni princip više ne treba da bude pod uticajem slične veštački izazvane bolesti [DL] sa ciljem da izgubi osećaj prirodne bolesti {odnosi se na #148}. To ukazuje da životni princip, sada oslobođen prirodne bolesti, počinje da trpi samo nešto od izazvane bolesti dosad poznate kao homeopatsko pogoršanje."

Da bi se proverilo da li je pogoršanje znak da dalja medicinska pomoć nije potrebna, lek treba zaustaviti. Ostavite pacijenta bez ikakvog leka osam, deset ili petnaest dana kako biste procenili prirodu novih simptoma. Ako su tegobe zbog viška leka, one će nestati za nekoliko sati ili dana. Ako nema recidiva simptoma posle iščezavanja pogoršanja, pacijent je zaista dobro. Ako tokom ovog perioda čekanja postoji recidiv simptoma, pacijentu je još uvek potreban isti lek ali u dužim intervalima. Ovaj lek se nastavlja dok ne dođe vreme da se ponovo testira stanje pacijenta kako bi se videlo da li je lečenje završeno. Ako se tokom drugog testa pacijent potpuno oporavio, neće biti recidiva simptoma. Oni od nas koji imaju iskustva sa LM potencijom viđali su mnogo puta ovaj proces završavanja. Istorija naših slučajeva potvrđuje da nema potrebe za pogoršanjem na početku ili kraju tretmana. Takođe smo ponekad primećivali fenomen pogoršanja na kraju tretmana kao znak da konstituciji više nije potreban lek. Opšti plan lečenja je da se uvek koristi najmanji broj lekova, najmanje količine i najmanji mogući broj doza. Novi lekovi se uvode tek kada postoje određene promene simptoma koje pozivaju na njihovu primenu.

Ako na kraju lečenja homeopata primećuje takozvano homeopatsko pogoršanje, tada je vreme da se prestane sa davanjem leka i posmatra recidiv simptoma. Ako postoji recidiv, lekovi moraju biti ponovo uvođeni u postepeno rastućim potencijama. Ako nema recidiva, stanje je izlečeno. Ovaj proces čisti konstituciju i od stečenih i od nasleđenih oblika bolesti i ostavlja vitalnu silu da slobodno obavlja svoju dužnost upravljanja stanjem zdravlja.

Mnogo od rečenog o LM potencijama važi za centezimalne potencije date u medicinskom rastvoru. Metodologija je ista za oba ako se koriste Hanemanove napredne metode. Nadam se da je ova serija od 7 lekcija razjasnila neke zabune oko mnogih različitih izjava prirpisanih Samuelu Hanemanu. Kada homeopate jednom shvate 7 nivoa homeopatske metodologije koje je uveo naš osnivač, mnoge prividne protivrečnosti će biti transformisane u jasno razumevanje evolucije Hanemanove misli. Jednom kada se ovo shvati, sve informacije koje se nalaze u raznim izdanjima Organona i Hroničnih bolesti mogu se staviti u praktičnu upotrebu u našim životima.

 

Neki će možda reći da nema potrebe za proučavanjem takvih "prašnjavih staromodnih knjiga" jer su zastarele i mi treba da modernizujemo homeopatiju. Kome su potrebni Haneman, Hering, Beninghauzen, Kent, Lipe, Alen itd, i njihove zastarele ideje? Takva oholost ne zna za granice! Naša homeopatska baština je veoma važna, jer je to zbir napora našeg osnivača i iskustva stotina muškaraca i žena koji su ga sledili. Ova informacija čini osnovnu bazu naše nauke i umetnosti i ne bi trebalo da bude potcenjena od onih koji je nikada nisu istraživali.

 

"Modernizovati" homeopatiju ignorišuči ovo nasleđe je kao izbaciti bebu sa vodom za kupanje. Takav poduhvat je kao građenje kuće na peskovitom tlu. Pre ili kasnije, dunuće vetar neumoljive stvarnosti i pašće kiše teških slučajeva i njihova kuća pretpostavki će se srušiti. Mnogo je bolje izgraditi kuću na steni Organona tako da kada dođu teška vremena postoji jaka osnova. Ova osnova se zasniva na delima Samuela Hanemana i muškaraca i žena koji su čitave svoje živote posvetili obogaćivanju homeopatije. Niko ne kaže da treba da stanemo sa rastom, sa delima Samuela Hanemana, ali bi svakako trebalo tamo da počnemo!

 

 

Uostalom, homeopatija je medicina budućnosti.

http://www.simillimum.com/education/little-library/the-works-of-great-homoeopaths/ham/article07.php

Prevela i uredila: Gordana Jujić

  

Powered by 

logo BKOBalkanopathy 2019logo dc