Prvi homeopatski portal na Balkanu

Opekotina i Cantharis

Pre nekoliko godina sam na sebi isprobala moć Cantharis-a za opekotinu. Pre toga nisam imala prilike da lečim ozbiljniju opekotinu, a posle toga sam zahvaljivala Bogu što sam se uverila na sebi a ne na nekome drugom.

Bio je letnji dan i velika vrućina. Kuvala sam ledeni čaj. 🙂 Podigla sam sa ringle šerpu sa 4,5 litra vrijuće vode, napravila korak, šerpa mi iskliznula iz ruku, i... Sreća da sam na nogama imala japanke, pa nisam morala da izuvam čarape. Uglavnom, ključala voda je pljusnula preko celog desnog stopala. Zakačila je i levo, dokačila i stomak, ali je desno stopalo bilo gadno povređeno. Brzo sam otišla u kupatilo i gurnula ga pod hladnu vodu. Od šoka sam drhtala. Doviknula sam da mi se donese Arnica* 200C. Mnogo je bolelo. Uzela sam kuglicu i odgegala se do kreveta. Doneli mi neki led iz zamrzivača. Setila sam se svih recepata za opekotine, belanceta, melema koji uvek imam u frižideru, ali nisam imala volje da bilo šta preduzimam.

Uzela sam jednu kuglicu Arnica 200C. Bol se u roku od nekoliko minuta smanjio za oko 80%. Poboljšanje je trajalo 20-ak minuta. Zatim se bol za nekoliko sekundi ponovo pojačao, ali je ipak bio slabiji od prvobitnog. Ponovila sam Arnica 200, dok sam razmišljala o tome šta imam u kutiji sa lekovima. Bol se ponovo smanjio i poboljšanje je potrajalo oko sat vremena.

Kada je ponovo počelo da boli, uzela sam Cantharis** 30C. Sa stopala sam već bila sklonila oblogu sa ledom. Do tada sam se već pribrala i poželela da se uverim da li će mi biti bolje samo od homeopatskog leka. Isti lek u istoj potenciji ponovila sam par sati kasnije. Sve u svemu, uzela sam ukupno četiri doze: tog dana tri i sutradan još jednu. Bol je već posle druge doze leka potpuno prestao i nije se vratio. Ostale dve doze sam ponovila zbog ‘ne daj Bože’.

Tokom nekoliko sati od povrede, dešavalo se sledeće: na palcu je počeo da raste veliki plik, ispod palca nekoliko manjih. Izraženo purpurno crvenilo kože po celom gornjem delu stopala. Plikovi su do večeri nestali. Bilo je malo čudno, jer nisu popucali i ništa nije curelo, samo su splasnuli, videla se pokožica koja je ostala za njima. Crvenilo je menjalo nijanse, pojačavalo se i smanjivalo.

Do jutra je nestao je sav višak kože od plikova. Koža je bila blago rumena.

U narednom periodu, povređeni deo je izgledao kao i posle svake opekotine: zbrčkana braonkasta koža koja se peruta. Nije izgledalo kao posle opekotine vrelom vodom, već kao posle blažih opekotina od sunca. U stvari, mislim da nisam imala sa čim da uporedim, jer su sve takve opekotine u mom okruženju završavale tretmanom u bolnici, tako da ne mogu da znam kako bi se neka od njih odvijala da nije lečena stručnim, propisanim medicinskim postupkom.

Nekoliko dana pre nego što sam se povredila, komšinica mi je sticajem okolnosti, u usputnom razgovoru, pokazala svoj ožiljak od slične opekotine star nekoliko godina, i rekla mi da još uvek ima nelagodu, bol i pečenje na tom mestu, kada ga izloži suncu.

Meni se to nije dogodilo. To se sve postepeno ljuštilo a ispod se pojavila normalno formirana koža. Nisam dermatolog pa nisam bila u prilici da vidim veliki broj slučajeva, ali sam imala prilike da vidim posledice opekotina kod par desetina ljudi. Ovo ‘moje’ nije ličilo na to.

Razmišljala sam o odlasku u bolnicu, makar sutradan, jer nisam mogla da budem sigurna da nešto neće krenuti po zlu. Posebno me je brinula mogućnost neke infekcije. Najviše me je zapravo brinulo da se ne dogodi da ipak moram da odem jer se nešto iskomplikovalo, a onda doživim bruku i sramotu što sam se ponašala k’o pećinski čovek. No kako sam kroz dvadeset godina iskustva sa homeopatijom preživela svašta slično, odlučila sam da ćutim, trpim strepnju i – čekam.

Mesec i po dana kasnije srela sam koleginicu koja je lekar sa više decenija prakse a u to vreme je studirala homeopatiju. Dok smo razgovarale, videla je moje stopalo, na kome se još uvek ljuštila preostala braonkasta koža, i pitala me šta se dogodilo. Kad sam joj ispričala, bila je prilično začuđena. Skoro čitavom pričom. Iako je u to vreme već dosta naučila o homeopatiji, imala sam utisak da mi ne veruje potpuno. Iskreno, i sama sam bila malo zbunjena. Od homeopatije imam velika očekivanja, ali ponekad ne toliko velika.

Ovo je, prema kriterijumima odovud i odonud, bila lakša opekotina drugog stepena. Naravno, uvek se može reći da sam imala sreće (ili: više sreće nego pameti), ali ja znam šta sam imala. Imala sam homeopatiju. I uverila sam se da je problem kompletno rešen samo unutrašnjom primenom indikovane homeopatske remedije.

 

 

Podelila sam sa vama iskustvo lečenja opekotine lekom Cantharis – svoje lično iskustvo, nastalo mojom ličnom odlukom o činjenju i nečinjenju. Moje iskustvo nije savet da bilo ko postupi na isti način. I: ja sam homeopata i znam mnogo više od laika.

Potražiti pomoć u zdravstvenoj ustanovi u hitnim stanjima, uvek je prva opcija. Koliko god da su tamo metode neprijatne, često preterane i nepotrebne, za hitna stanja imamo samo taj izbor.

 

Ali, moja je obaveza prema homeopatiji da obznanim moć ove medicine.

* Arnica montana – indikacija bitna za ovaj konkretan slučaj: Arnica se daje kod svih vrsta povreda kao prvi lek, bez mnogo premišljanja; Arnica je najveći lek za svaku traumu.

** Cantharis – u ovom slučaju: opekotine nastale od nekog toplotnog izvora, vrele vode, hemikalija ili sunca; jaki pekući bolovi kod kojih prijaju hladne obloge; kod težih opekotina sa plikovima ili gde je već nastao zapaljenski proces može se koristiti kao prva pomoć dok se ne stigne u zdravstvenu ustanovu.

Gordana Jujić

Powered by 

logo BKOBalkanopathy 2018logo dc