U slučajevima kada postoji transgeneracijska trauma, prvobitna, nerazrešena trauma se prenosi sa prethodnih na sadašnju generaciju. Osobama koje pate od ove vrste traume može biti teško da objasne ili shvate o čemu se radi, jer simptomi i ono što osećaju nije bazirano na njihovom ličnom životnom iskustvu. Objasniću neke od razloga zbog kojih je homeopatija korisna alatka za ovu vrstu traume i predstaviti jedan homeopatski lek, sa simptomima koji su na fascinantan način povezani sa transgeneracijskom traumom.
Šta znamo o transgeneracijskoj traumi?
Istraživanja sada potvrđuju kako se stres i trauma mogu preneti na decu i unučad. Do toga se dolazi proučavanjem DNK, genetike, društvenih obrazaca i ponašanja, stresa i prilagodljivosti, poremećaja vezivanja, PTSP i mnogih drugih kategorija koje se mogu zasebno proučavati. Na primer, znamo da se genetski otisci traumatičnih iskustava mogu preneti sa jedne na drugu generaciju epigenetski, a ne samo naučenim ponašanjem i društvenim obrascima. Zašto je to toliko važno? DNK je deo naših ćelija i ona daje uputstva za formiranje ćelija. Sve dok je zdrava, DNK daje uputstva za stvaranje zdravih novonastalih ćelija, koje grade zdravo telo. Ako postoji kontinuirana degradacija epigenetske strukture naših gena, dolazi do slabljenja imuniteta i plodnosti, kao i povećane sklonosti za ćelijske mutacije.
Postoje takođe i naučno neobjašnjiva iskustva transgeneracijske traume, kao što je doživljaj sećanja nekog našeg pretka, ili ponavljanje energetskog obrasca traume iz generacije u generaciju. Takva iskustva, iako deluju neobično ili neverovatno, homeopatijom se mogu ispitati. Izučavala sam kinesku tradicionalnu medicinu i akupresuru, i shvatila da se te stare traume i ozlede mogu lečiti i rešavati akupunkturom, kao i nežnim dodirom akupresuriste. Sve ove tehnike priznaju postojanje nematerijalnog, energetskog dela osobe i poznaju načine njegovih blokada i stagnacija, još iz vremena kada se trauma dogodila – bilo kada u prošlosti.
Pored toga, postoji ’kolektivna’ trauma, kada grupa ljudi ili čak čitavo društvo ima isto traumatično iskustvo, koje može postati hronično i prenositi se dalje na buduće generacije. Do sada, oporavku tih grupa najviše su doprinele komisije za istinu i pomirenje, poput onih koje su formirane zbog aparthejda u Južnoafričkoj Republici, zatim internatski školski sistem u Kanadi, ili recimo nakon genocida u Ruandi 1994. godine. Ali, pored toga, smatram da je podržavanje procesa razrešavanja tih trauma, kao i pomoć obolelim osobama u tim grupama, takođe i u domenu homeopatije. To je proces sličan pronalaženju malog broja lekova koji odgovaraju obrascu epidemije i daju se onima koji su pogođeni ili su pod rizikom da budu pogođeni. U slučaju neke vrste masovne traume, može se davati jedan broj lekova koji će olakšati patnju na kolektivnom nivou i pomoći da se obnove svesnost i mir, pre nego što situacija preraste u nasilje i društvene nerede.
Mislim da je jasno da svi u određenom stepenu nosimo neki traumatični odjek od predaka. Ne tako davno, bilo je istorijskih događaja velikih razmera, koji su ostavili snažan uticaj na veliki broj ljudi: Prvi i Drugi svetski rat, Holokaust, ropstvo. Bilo je izbeglica i očevidaca genocida, posledica kolonijalizma, totalitarizma, invazija vojnih snaga, terorizma, što su sve izvori traumatičnih iskustava. I na ličnom nivou, postoje zlostavljanja u porodici, seksualne zloupotrebe, maltretiranja, bolesti zavisnosti, siromaštvo i nejednakost, nedostatak medicinske nege, nesigurno povezujuće roditeljstvo i izolacije usled mentalne ili fizičke bolesti. Sve te i mnoge druge situacije ostavljaju traumatičnu posledicu, koja ako se ne leči može dovesti do transgeneracijske traume.
Fotografija: Vil Stjuart na Unsplash
Homeopatski tretman za transgeneracijsku traumu
S obzirom da je homeopatija medicina koja se bazira na energiji, ona može da dopre do dubljih, globalnijih nivoa lečenja od medikamenata i terapija razgovorom, čime nudi neka jedinstvena rešenja za razrešavanje nasleđenih trauma. U ovom trenutku, standardni medicinski tretmani za DNK i gene su eksperimentalni i nose nepredvidive rizike. Zato istraživači razmatraju i načine na koje homeopatski lekovi mogu da deluju na DNK i epigentske kodove. Pozitivni efekti remedija na reakcije na stres, otpornost i adaptaciju su jasno povezani. (Za više informacija pročitajte moj članak Anksioznost, tigar koji će nas pojesti i Numensko-dinamični čovek od Džudijan Meknamara). Zapazila sam u sopstvenoj praksi da se nakon davanja dobro odabranog leka, prvo povlače stres i anksioznost. Kada se smanji anksioznost, dolazi do trenutnog vraćanja energije i otpornosti, što pomaže osobi da prođe kroz težak i iscrpljujuć proces izlečenja.
Homeopatski metod uzimanja slučaja je efikasno sredstvo za sagledavanje amorfnih i teško dokazivih iskustava transgeneracijskih trauma. Homeopata ne traži činjenice, rezultate ispitivanja ili bilo kakva naučna i logična objašnjenja za simptome na koje se osoba žali. Umesto toga, opisivanje simptoma koje počinje sa „Izgleda kao…“, ili „To je kao da…“, su izuzetno korisne ključne reči za ispitivanje. Dobro obučenog homeopatu ne zbunjuje neracionalna papazjanija simptoma i senzacija, šturo poznavanje porodične istorije, praznine u medicinskoj istoriji ili izbijanje na površinu skrivenih, zaboravljenih i potisnutih događaja i traumatičnih iskustava. To je zato što ono što zahteva najviše istraživanja nije ’priča’, već emocionalno nabijena energija preostale traume, koja se i dalje nalazi u nervnom sistemu.
Dakle, čak i ako homeopata ne može da prati traumu do određene etiologije ili događaja, i dalje može da radi na unutrašnjem osećaju pacijenta i dođe do zadovoljavajućeg razumevanja za pronalaženje leka koji će pomoći. Zbog širokog spektra načina lečenja u homeopatiji, može se pomoći na mnogo načina. Homeopatija može da pomogne u razrešavanju blokirane ili potisnute energije, da otkloni fizičke simptome, da razvije veću otpornost, otvori spektar mogućnosti prilagođavanja, ili da pusti da se trauma odigra do kraja, umesto da ostane večno zapetljana.
Kako je to Haneman poetično rekao u Organonu: „U zdravom stanju čoveka, duhovna vitalna sila, dinamizam koji oživljava materijalno telo, vlada neograničenim uticajima i održava sve delove organizma u savršenom, harmoničnom, zadivljujućem delovanju kako senzacija tako i funkcija, tako da naš um, obdaren logikom, može slobodno da primeni ovaj zdrav instrument življenja za više svrhe našeg postojanja.“ Ovakvo dostignuće bi značilo da u budućnosti brzo rešavamo akutne bolesti, pre nego što postanu trajne i hronične – sklone pogoršavanju, zatim bismo dobili manju zavisnost od medikamenata i dugoročna poboljšanja, kao i pozitivnije i energičnije življenje života, ostvarenje urođene dobrote i svrhe, kao što je Haneman i rekao.
Uloga homeopate u razbijanju obrasca
Prvo, zašto se javlja trauma? Svi dođemo do tačke kada više ne možemo da se nosimo sa onim što se dešava. Doživljaj je neizdrživ, a mi u datom momentu nemamo alatke i veštine da se snađemo i prilagodimo. Simpatički nervni sistem je na izmaku snaga i ostajemo zaglavljeni u režimu ’bori se ili beži’, mnogo duže nego što naše telo može da podnese. Dugotrajno stanje visoke pripravnosti prouzrokuje iscrpljenost i poremećaj normalnih funkcija sistema; u akutnom stanju, ovo se naziva PTSP, posttraumatski stresni poremećaj. Međutim, bilo koji stres koji izgleda kao da mu nema kraja, štetan je na mnogo nivoa. S obzirom da je homeopatija celovito lečenje, ona deluje na sve pogođene nivoe i pomaže čoveku da izdrži i vrati se u zdravo stanje. Evo kako to opisuje Susan Piz Banit, stručnjak i vodeći ekspert na polju traumatskog stresa: „PTSP je tragedija celog tela, sveobuhvatan događaj ogromnih razmera sa ogromnim posledicama.“ I terapeuti i klijenti imaju više koristi kada telo ne delimo na delove, koje zatim lečimo ponaosob.
Homeopate takođe znaju da je najbolje ako svoja osećanja bola i nelagode ne skrivamo, ne izbegavamo, ne potiskujemo i ako ne lečimo sami sebe. To probleme samo čini dubljim i kompleksnijim za rešavanje. A ipak, neverovatno je teško ponovo doživeti bol i istovremeno ga objektivno sagledati. Taj proces zahteva astronomski visok nivo neprosuđivanja i prihvatanja, što nismo uvek u stanju racionalno i svesno da postignemo. Homeopatska konsultacija treba da uveri čoveka da se nalazi na mestu bezbednog istraživanja i donošenja odluka. Deo obuke profesionalnog homeopate je i to, da nauči da obezbedi sigurno i nepristrasno okruženje u kome klijent može da istražuje svoje doživljaje i unutrašnji svet.
Kao i kod drugih tehnika, odnos između terapeuta i klijenta obezbeđuje sigurno utočište u kojoj terapija može da se odvija. Osoba može da se vrati u ranija iskustva, kada je bila shrvana, a siguran prostor daje priliku da opusti svoj nervni sistem. Homeopatski lek čini potpuno isto, omogućavajući na taj način čoveku da se oporavi i integriše izvorni uticaj traume.
Gde smo danas?
Kao što je već rečeno, homeopatija je u stanju da utiče direktno na osnovne simptome traume, kao što su stres i anksioznost, a poznato je i da pomaže kod hroničnih problema vezanih za strah, fobije, bolesti zavisnosti, kao i autoimune poremećaje. U tako nejasnim i komplikovanim slučajevima kao što su transgeneracijske traume, postupak je isti, bez obzira da li je medicinska dijagnoza problema postavljena ili ne. Postupak obuhvata uvid u istoriju bolesti, trenutne simptome, područja tegoba i ispitivanje unutrašnjih doživljaja kako bi se postigla povećana svesnost i znanje o sebi. Upadljivo je zapažanje da kada prolazimo kroz homeopatski proces lečenja, to utiče i na članove porodice koji se ne leče, kao i na one koji su nam bliski, pa čak i na ljude sa kojima radimo. Izlečenje i razrešenje zrače iz nas, a sve počinje odlukom koja će nam promeniti život.
Sve veći broj terapeuta i istraživača izražava potrebu za radom na kolektivnim i individualnim, kao i transgeneracijskim traumama. Oni navode da bismo izlečenjem tih ozleda, mi kao ljudska bića, mogli postati manje agresivni, manje vođeni strahovima i limbičkim reakcijama, sposobniji da vidimo svoju jedinstvenu svrhu i potencijal u širem društvu i kulturi.
U homeopatiji imamo mogućnosti da radimo sa velikim grupama ljudi, kao što činimo u epidemijama, kako sam već pomenula. Svetu je to potrebno više nego ikada ranije. U suprotnom, stare traume će se stalno i iznova ponavljati, kao što i vidimo da se događa. Do tada, lečićemo jednu po jednu osobu. Ishod će biti eventualni pomak u društvima, kulturama i aktivnostima, kao što kaže Malkolm Gledvel u svojoj teoriji „Tačka preokreta“, prema kojoj većina nas želi da bol i patnju prošlosti ostavi iza sebe i nastavi dalje sa nadom i potencijalom svojstvenim ljudima.
Pogled na Plutonium-nitricum
Iz perspektive homeopate, daću prikaz kontroverznog leka Plutonium-nitricum i njegovom vezom sa transgeneracijskom traumom. Kontroverzan je zato što je originalna materija od koje se spravlja ovaj energetski lek veoma opasna i toksična. Važno je napomenuti da svaki lek iznad potencija 12C i 24X u sebi ne sadrži nijedan preostali molekul supstance, pa time postaje bezbedan za čuvanje, korišćenje i transportovanje. Plut-nit se obično koristi u potencijama 30C ili 200C. Kada se jednom napravi originalna remedija, lek se može bezbedno kopirati unedogled, tako da nije potrebno ponavljati postupak pravljenja za svaku novu seriju leka.
Mislim da je zanimljivo to što je plutonijum prvi put proizveden i izolovan 1940. godine. Od 1945. godine, plutonijum je bio sastavni deo mnogih nuklearnih proba i atomskih bombi. On je takođe nusprodukt nuklearnih elektrana i demontiranog oružja. Pedesete godine su poznate kao nuklearno doba i doba nuklearne porodice, koja se smatra osnovnom i normalnom društvenom jedinicom. Sredinom šezdesetih godina, u zapadnim društvima, posebno u Americi, izbijale su revolucije koje su zahtevale pružanje otpora tradiciji prošlosti. Bio je to period intenzivnih promena i nestabilnosti, ali i nade i transformacije. Svrha je bila rušenje kulture, društva, pravila, moralnih kodeksa i ponašanja, i stvaranje novog, modernog društva koje je otvoreno za život van norme jedinice nuklearne porodice, kao i za pojmove poput: usklađivanje, transformacija, sloboda, buđenje, osnaživanje, svest, osvešćenost, rad sa senkom, ljubav, svetlost, samoodgovornost. Takođe, smanjivao se značaj pripadnosti grupi i davala prednost čoveku kao individui.
Plutonijum po prirodi spada u aktinide, smeštene u ’donjem’ redu periodnog sistema, gde se nalazi ono što nazivamo retkim zemnim metalima. Oni se koriste u visoko-efikasnim laserima, superprovodnicima i za druge svrhe visoke tehnologije, a predstavljaju kamen temeljac našeg trenutnog informacionog doba. Energetski i simbolički, elementi koji spadaju u aktinide predstavljaju destrukciju kao univerzalnu pojavu, kao da se čitav svet kreće ka uništenju. Zvuči poznato nama koji živimo u 2017. godini, zar ne? Svako ko koristi Fejsbuk ili ide ukorak sa trenutnim dešavanjima, smatra da se kraj sveta zaista može dogoditi, makar prema onome što danas znamo. Internet je pun tekstova o tome kako se nalazimo na rubu potpunog uništenja zbog klimatskih promena, kolapsa finansijskog sistema, povećane zatrovanosti hrane, vazduha i vode.
Čovek u Plutonium stanju oseća ekstremni očaj i sumorno raspoloženje, a istovremeno i nadu i optimizam. ’Ništa novo neće doći dok se staro ne završi.’ Tu ima intenzivne destrukcije, agresije, bola i patnje, ali i nade u moguć pozitivan ishod. Simptomi mogu uključivati snažne emocionalne izlive, komplekse moći, samouništenje i snagu posle preobražaja. Može postojati želja za večitim preporodom – ’umirati i iznova se rađati’.
Iz aspekta hemije, sve radioaktivne materije se raspadaju, prolaze kroz metamorfozu i stvaraju nov element. U tom procesu se oslobađa mnogo energije, koja ima potencijal da podjednako moćno stvara ili uništava. Plutonijum je element sa najvišim atomskim brojem koji se javlja u prirodi i najprirodniji radioaktivan. Vermulen piše da su centralne teme Plutonium-a potreba za moći, transcendencija i izbijanje na površinu potisnutog i nesvesnog sadržaja. Ovo poslednje može biti povezano sa Jungovom teorijom kolektivnog nesvesnog.
Džeremi Šer ovako opisuje Plutonium: „Pandorina kutija radioaktivnosti je otvorena i prolila je tamu u svetlost. Da bismo ponovo vratili svetlost, naša jedina opcija je da potpuno uđemo u tu tamu. Radioaktivni materijali, posebno plutonijum, pogađaju najdublje nivoe ljudskog bića – koštanu srž, DNK, genetsku strukturu, unutrašnje organe i najdublje emocije.“
Neke druge teme vezane za Plutonium su intenzitet i dubina, koji se odnose na duboko jezgro generativne volje i to da njegova unutrašnja suština mora zauvek da ostane skrivena. Neverovatno teško i opterećujuće, kao da težina dolazi iz samog jezgra. A sa druge strane spektra je svetlo i uzvišeno, kao da se veliki teret podiže sa ramena.
Jezgro je ono što napaja naše biće, kao koštana srž, i ima dovoljno energije za stvaranje životne sile, ali i za intenzivno nasilje, dovoljno snažno da uništi svet. Tu ima i duboke izolacije sa intenzivnim očajem, kao da je osoba potpuno sama na svetu, a koji je opet povezan sa osećajem nade i sposobnošću da uči iz prethodnih iskustava. Plutonium se odnosi i na našu primalnu prirodu, koja se prikazuje u snovima borbi ratnika i prvobitnih naroda koji bacaju kamenje. To nam omogućava da uđemo duboko u centar svog bića, gde leže pokopani osnovni instinkti opstanka. Simbolično je povezan sa Plutonom, bogom smrti, dubokom patnjom koja potiče od naših predaka, i kaznom koja odjekuje generacijama. Pošto je raspadanje plutonijuma tako dugotrajno, osećaj je da se sporo kreće i vrši uticaj na generacije koje dolaze.
Ljutnja takođe ima velikog udela u Plutonium-u i zato je povezana sa Ferrum serijom (gvožđe) lekova. Može se javljati strahovito crna depresija i ogroman bes. Postoji strah od oslobađanja te destruktivne snage, što je možda izazvano dodavanjem elementa Nitricum. (Istraživanje sprovedeno 1995. godine na Univerzitetu Džon Hopkins u Baltimoru pokazalo je da mužjaci miševa kojima nedostaje enzim za sintetisanje azotnog oksida u nervnim ćelijama, pokazuju konstantu agresivnost. Ti laboratorijski miševi su stalno napadali druge mužjake i neprestano pokušavali da se pare sa ženkama koje su ih odbijale. Zaključak je bio da azotni oksid razdražuje moždane signale koji smanjuju agresivnost.)
U dokazivanju se javio osećaj razrešavanja „grehova otaca“. Dokazivači su opisivali kao: „Imam osećaj da se borim protiv nekog zla tamo napolju, koje je zapravo u meni, ali nije baš deo mene.“ I: „Osećam da je to nešto što moram da sâm da uradim, uravnotežujući svetlost sa tamom. Osećam se kao junak, pun hrabrosti.“ Takođe, bilo je izolacije, kao osećanje da ste odvojeni od ostatka sveta i samo posmatrate. Fizički simptomi su uključivali osećaj praznine, kao da mi je izašlo iz glave, depresivno, paralisano i gotovo obuzeto težinom. Ovi simptomi se mogu videti u nedavno otkrivenim bolestima, koje nisu objašnjene i često se previđaju, kao što su: fibromijalgija, sindrom hroničnog umora i višestruka osetljivost na hemikalije.
Na strani razrešenja Plutonium-nitricuma bilo je osećanje: „Mogu da stojim i gledam svet, tako sporo da bih mogao skoro večno da živim. Osećam se razgolićeno pred svetom. Ponovo sam pun ljubavi. Zahvaljujem nebesima na ovom iskustvu“. Ima šanse za ponovno rođenje; nova zora, svetlija i puna nade. Uporedo sa svakom turobnom i zastrašujućom vešću u 2017. godini, postoji i priča o novoj mogućnosti, drugačiji način sagledavanja problema i rešenje za preteće uništenje i pustošenje.
Kako je interesantno na ovaj način pogledati mineral. Zaključiću ovu mini studiju time što ću reći da nije za svaki slučaj transgeneracijske traume ili sindroma hroničnog umora potreban Plutonium-nitricum. Homeopate znaju da je svaki slučaj jedinstven i ima sopstvenu sliku, kojoj će jedan lek odgovarati bolje nego drugi. Jednostavno sam želela da pokažem neprekidnu vezu ljudi sa prirodom, evoluciju našeg kolektivnog iskustva i kako transgeneracijska trauma može da se istraži kroz lek Plutonium-nitricum, s obzirom da je fascinantno ono što je otkriveno dokazivanjem i simboličkim razumevanjem ovog leka.
Izvor: https://cleverhthemag.com/2017/09/30/trans-generational-trauma-and-homeopathy/